Rad na lizing u Srbiji se nalazi u pravnom vakuumu jer nije regulisan nijednim zakonom, pa pravima radnika u tom statusu ne može da se bavi ni inspekcija rada.
RAD na lizing u Srbiji se nalazi u pravnom vakuumu jer nije regulisan nijednim zakonom, pa pravima radnika u tom statusu ne može da se bavi ni inspekcija rada.
Država bi što pre trebalo da reši taj problem jer gubi na doprinosima, budući da su ti radnici za isti posao obično plaćeni znatno niže nego radnici u normalnim firmama, ali i zato što kad je radnik malo plaćen, to postaje dugoročni problem države, zaključak je emisije „Svet sa Sputnjikom“ čiji su gosti bili advokat Branko Pavlović i predsednik Foruma nezavisnih ekonomista Borislav Borović.
U Evropi je rad na lizing ugrađen u zakonodavstvo, a s tim u vezi Međunarodna organizacija rada je usvojila konvenciju koju je i Srbija izglasala u skupštini 2103, ali odgovarajući zakon još nije donela, podsetio je Borović.
Istovremeno, rad na lizing uzima maha. Kako kaže Borović, neki podaci pokazuju da je takvih radnika u Srbiji oko 100.000. Pritom, dok je u EU procenat rada na lizing u ukupnom broju zaposlenih 17-19 odsto, kod nas je to znatno više. Profili radnika koji se traže na lizing su široki, od programera, građevinaca, do glumaca i zaposlenih u raznim kol centrima.
U Srbiji postoji više od 80 agencija za zapošljavanje, upisanih u Agenciji za privredne registre. Pavlović objašnjava da se njihovo poslovanje zasniva na tome da postoje dva pravna lica: jedno koje proizvodi robe i usluge i drugo koje, kaže, nema nikakvu sadržinu nego angažuje ljude koji će iznajmljivati one koji nešto stvarno rade. „Ispostavlja se faktura, račun, ali sutra onaj ko je na poslu mrko pogledao svog šefa neće biti potreban“, kaže naš gost. On napominje da i sama agencija može da bude ugašena preko noći a otvorena neka druga. Jedna je stvar, kako kaže, kad je neko na tržištu sa svojom reputacijom i brendom, njemu nije svejedno, „ali ove firme na banderi sutra mogu da ne postoje“. Prema njegovim rečima, te agencije se često otvaraju na nečiji signal, obično neke firme iz inostranstva kojoj su potrebni radnici određenih profila, što opet otvara prostor za korupciju.
Izuzetno je važno da država preuze odgovornost da zaštiti elementarno proces rada, ističe Pavlović i navodi pozitivan primer iz Portugalije, gde je nova vlada počela razgradnju neoliberalnog koncepta time što je veliki broj radnika prevela u status stalno zaposlenih. Rezultat je, kaže, bio privredni rast i smanjenje budžetskog deficita, što pokazuje da nije tačno da ćeš imati manji rezultat kad ljudima daš sigurnost.
Kad je reč o pravima radnika na lizing, oni su, kako sarkastično primećuje Borović, „marva za vuču“: ti radnici nemaju pravo kolektivnog ugovaranja niti sindikalnog organizovanja, često nemaju vikend, a uz desetočasovno, pa čak i petnaestočasovno radno vreme u slučaju povrede nije regulisano ko će im platiti odštetu, nije kontrolisana bezbednost na radu niti opasnost od profesionalnih oboljenja, majkama nije plaćeno porodiljsko, a obično su upola manje plaćeni od radnika na istim poslovima u drugim firmama i neretko rade mnogo niže poslove od onih za koje su obrazovani.
Prema rečima Pavlovića, ideja da se ljudi iznajmljuju na sat i da uopšte nisu zaposleni tamo gde rade ide ka tome da se proizvodnja roba i usluga isprazni svakog ljudskog sadržaja da bi sve išlo u korist kapitala. „Ta ideja može da se ostvari samo ogromnim povećanjem straha. Čitave nacije moraju biti u potpunom strahu, svaki pojedinaca svakog minuta može biti potpuno ostavljen bez posla bez ikakvog zaštitnog mehanizma“, navodi Pavlović.
On upozorava da su u Srbiji od 2001. izmenama zakona u više navrata smanjivana prava radnika. „Međutim, sa stanovišta kapitala, to nikad nije dovoljno. Potrebno je da to bude nula. E, lizing je nula“, ocenjuje naš sagovornik.
Doduše, kaže Borović, rad na lizing u nekim oblastima nije toliko loš. Recimo, tako rade agencije za sport koje po tom principu angažuju sportiste, ali njih štite i međunarodne sportske organizacije. Pavlović se slaže da su sportske agencije uređeni sistem, „država u malom“.
Ako bi se i u ostalim sektorima rada na lizing na isti način uveo red, to ne bi bilo toliko strašno, smatra Borović, dok Pavlović naglašava: „Bez učešća države nikad ne možemo da se izborimo sa željama kapitala jer njegova je želja da ja koštam nula, a da radim danonoćno, ako mu se dozvoli“.
Kad rukovodstvo zemlje želi da vodi računa o državnim i nacionalnim interesima, onda nema problema, ali problem je, ukazuje Pavlović, kad neko kad francuski kandidat za predsednika Emanuel Makron uopšte ne misli da država treba da sprečava želje multinacionalnih kompanija.
„Obično kažu — kako u Kini. Pa u Kini je povećana prosečna plata industrijskog radnika 63 odsto prošle godine, radnik ima veću platu nego profesor u školi u Srbiji“, primećuje naš gost. Po njegovom mišljenju, trebalo bi propisati da svako ko proizvodi robe i usluge mora da ima određeni broj stalno zaposlenih, a kad pokažemo uvažavanje prema ljudima, imaćemo i mnogo bolje rezultate
Država mora da se umeša, slaže se Borović i dodaje da država gubi u budžetu kroz manje doprinose, ali i kroz poreze smanjenjem potrošnje. „Kad je radnik malo plaćen, to je dugoročni problem države“, upozorava Borović.
On podseća da je pri Ministarstvu rada osnovana radna grupa koja treba da dâ preporuke za regulisanje ove oblasti, izražavajući nadu da će ona uskoro izaći s nekim konkretnim predlogom.
Borović dodaje da i sindikati predlažu izmenu zakona kako bi se bar približno izjednačila prava radnika na lizing sa pravima stalno zaposlenih.
„Naši sindikati, kakvi god da su, kad se udruže oko nekog pitanja, onda je to sasvim dovoljno pameti da se smisle mere koje bi popravile stanje“, saglasan je i Pavlović. Nevolja je, međutim, kako dodaje, što kad radne grupe i stručnjaci završe posao i predaju predlog ministarstvu, a ona ga prosledi Venecijanskoj komisiji koja kaže da je to odlično, u skupštini se pojavi i izglasa nešto sasvim drugo.
„Dok god se kod nas izglasava ono što želi predstavništvo Američke privredne komore, ovde možete da imate radne grupe i predloge kakve god želite. Mi u 80 posto slučajeva nemamo javnu raspravu, a u 20 posto slučajeva imamo izvanredno kvalitetan predlog, a ono što se usvoji nema veze s tim“, primećuje Pavlović, ocenjujući da je „sve to na liniji MMF-a kao zaštitnika krupnog kapitala“. Nije problem, kaže, da li sindikat ume da da dobre predloge nego šta radite kad vas država izigra.
Sindikati bi zato trebalo da budu mnogo agilniji ne samo u predlaganju nego i u praćenju sprovođenja onoga što su predložili.