Da je u Srbiji teško naći posao nije nikakva tajna jer je na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje mnogo onih koji čekaju posao. Ipak, u godini iza nas u Vojvodini je manje nezaposlenih nego što ih je bilo na kraju 2016. godine, i to 26.343, na osnovu podataka NSZ-a.
Iako je to podatak koji ukazuje na to da se situacija menja nabolje, još uvek je nezaposlenih mnogo, odnosno na kraju prošle godine u Vojvodini ih je na evidenciji NSZ-a bilo oko 134.000, od toga više od polovine, odnosno oko 68.000, žena.
Bez posla je veliki broj onih koji su bez obrazovanja ili su završili samo osnovnu školu ili zanat, mnogo je i srednjoškolaca, cifra onih sa VII 2 stepenom obrazovanja viša je od 130, a od ukupnog broja nezaposlenih na evidenciji NSZ-a na kraju prošle godine u Vojvodini je bilo i 35 onih koji imaju osmi stepen stručne spreme, odnosno doktorat nauka.
Među nezaposlenim doktorima nauka daleko je više žena nego muškaraca: čak 23 žene s najvišim stepenom stručnosti.
Među doktorima nauka koji ne rade prednjače oni koji imaju najviši stepen obrazovanja u oblasti ekonomije, prava i administracije – ima ih deset, a slede doktori nauka sa strukom društveno-humanističkog područja, kojih je na evidenciji osam. Diploma doktora nauka nije pomogla da posao dobiju/nađu četiri nezaposlena s tim zvanjem u oblasti kulture, umetnosti i javnog informisanja.
Takođe, diploma doktora nauka nije dovoljna ni da se zaposle tri u oblasti poljoprivrede, proizvodnje i prerade hrane, isto toliko onih koji taj stepen stručnosti imaju u oblasti zdravstva, farmacije i socijalne zaštite, kao i onih sa strukom u prirodno-matematičkom području.
Bez posla su i dva doktora nauka u oblasti fizičke kulture i sporta, i po jedan doktor nauka iz geodezije i u oblasti vaspitanja i obrazovanja.
Po svemu sudeći, pokazuje se da su ekonomija i pravo, a potom i društvene nauke, oblasti za kojima vlada najveće interesovanje onih koji se odluče da steknu osmi stepen stručnosti.
S druge strane, na evdienciji NSZ-a nema kadrova tog stepena obrazovanja u oblasti hemije, elektrotehnike, saobraćaja, mašinstva... koje su i inače deficitarne struke. Ili ih nema, ili su zaposleni, ili su, što je sve češće, nakon sticanja diplome doktora nauka otišli iz zemlje jer mnogo onih koji imaju taj stepen obrazovanja nije spremno da čeka na posao već idu tamo gde ga ima.
Veliko je pitanje da li će se vratiti jer ako se znanje ne primenjuje u praksi, gubi svrhu.
Naime, da bi se stekla diploma doktora nauka, potrebne su godine rada i učenja. Doktor nauka ne nastaje preko noći već godinama i kruna je obrazovanja dugog više od 20 godina, tokom kojih se, od osnovnoškolskog pa srednjoškolskog obrazovanja do fakulteta, znanja neprestano uvećaju i usavršavaju.
Da bi se stekla diploma doktora nauka, potrebno je i povezivanje i saradnja s kolegama u zemlji i inostranstvu, pisanje naučnih radova, koji moraju biti objavljeni u stručnim publikacijama... a potrebno je i da rade.
Takođe, uz rad i odricanje da bi se stekla diploma doktora nauka, potrebno je i dosta novca, koji su uložili i doktori nauka i njihove porodice, ali i država. Zbog toga bi bilo izuzetno važno da doktori nauka znanja koja stekli i primene i time doprinesu sopstvenom uspehu, ali i boljitku celog društva. Nikako nije dobro da doktori nauka – a reč je uglavnom o mladim ljudima koji su u radno najboljim godinama – ne rade ili odu iz zemlje.
Da li je brojka od 35 doktora nauka u Vojvodini koji su bez posla mala ili velika, teško je reći. Na evidenciji NSZ-a U Vojvodini nezaposlenih bez kvalifikacija i onih koji imaju treći stepen obrazovanja ima više od 82.000 pa je brojka 35 zapravo neznatna. Ali, nije naodmet zapitati se koliko je dobro što je toliko nezaposlenih prakatično bez struke i da li je svrsishodno dopustiti da oni koji su se školovali duže od dve decenije i stekli najviši stepen nemaju mogućnost da naučeno primene, bez obzira na to o kojoj je struci reč.