Dok u Austriji još uvek traju protesti radnika zbog najavljenih novih mera vlade o mogućem uvođenju 12-časovnog radnog vremena, Pokret obnove Kraljevine Srbije (POKS) najavljuje da će uputiti predlog Skupštini Srbije da se u našoj zemlji radno vreme skrati sa osam na šest sati, po uzoru na Švedsku.
Namera vlade u Beču je da se zadržava zakonsko osmočasovno radno vreme, odnosno radna nedelja od 40 sati, ali da preduzeća treba da dobiju mogućnost da od zaposlenih, ako na to dobrovoljno pristanu, u slučaju potrebe, zatraže da rade i 12 sati, uz nadoknadu kroz slobodan dan ili novac.
U isto vreme POKS podseća i da je u Švedskoj jedan od najvećih proizvođača automobila, prešao na šestočasovno radno vreme pre 13 godina i da tako rade do danas jer se ovaj model pokazao odličnim i za radnike i za poslodavce. Šefovi su zadovoljni povećanom produktivnošću, a radnici srećniji jer manje borave na poslu. A Australijanci razmišljaju da petak proglase neradnim danom.
Da li naši radnici posle osam sati zaista prvi pojure na vrata kako bi izašli s posla i da li je razlog tome umor, ili to što nemaju posla pa im sedenje i čekanje, da sat za kraj radnog vremena otkuca, teško pada?
Publikacija „Korišćenje vremena u Srbiji 2010. i 2015. godine” nastala na osnovu podataka dobijenih iz dva istraživanja potvrdila je stereotipe koji važe na ovim prostorima.
Bez obzira da li su zaposlene ili ne, žene, u odnosu na muškarce, dvostruko više vremena rade u kući, a upola manje vremena provode na plaćenim poslovima. Za zaposlene žene rad u kući postaje druga smena.
Podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da se pod plaćenim poslom podrazumeva vreme provedeno na glavnom i sporednom poslu, pauza za ručak i putovanje na posao i sa posla, kao i druge aktivnosti koje se odnose na posao.
Nebojša Atanacković, počasni član Unije poslodavaca Srbije, kaže da se o ovome u Srbiji može pričati kada naša zemlja dostigne standard Švedske. Kada bi u ovom času takva odluka bila doneta prvo bi se smanjila minimalna zarada jer bi cena radnog sata ostala ista –143 dinara, samo bi se množila sa šest.
U Srbiji se u proseku radi 41 sat nedeljno, a Zakon o radu dozvoljava smanjenje ne manje od 36 sati nedeljno kroz kolektivne ugovore.
Ranka Savić, predsednik Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata Srbije, kaže da dokle god je pitanje kada će plata i da li će neko preduzeće opstati ili ne prioritet, nema mesta priči o skraćenju radnog vreme, iako se svojevremeno to nije pokazalo kao loše ideja. Naprotiv.
– U vreme Broza napravljen je prvi pilot projekat u jednoj tekstilnoj firmi. Skraćen je bio radni dan s osam na šest sati. Rezultati su pokazali da je produktivnost povećana 25 odsto i da su radnici bili zadovoljniji, dobili su veće plate, a manje su vremena provodili na poslu. Nikome, međutim, nije jasno zašto to nije postala praksa – kaže ona.
S druge strane danas ima mnogo onih kako u državnoj upravi tako i u ugostiteljstvu, zdravstvu koji rade po 12 i 14 sati. Koliko pomoćnika, sekretarica u vladi ostaje do kasno u noć jer ne mogu da odu dok je ministar na poslu, ili dolaze na posao pre početka radnog vremena. I za to im niko ne plaća prekovremeni rad – kaže Savićeva.
Ministarstvo za rad nije dobilo ni od koga konkretnu inicijativu ni predlog sa obrazloženjem o ovoj tematici.
Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, kaže da je mnogo bolje da dođe do smanjenje radne nedelje nego da se radnici otpuštaju zbog manjka posla. Na ovaj način uposlio bi se veći broj radnika kako bi se povećala produktivnost.
Na pitanje zašto sindikati nisu podneli inicijativu vladi, Orbović odgovara da to nije najvažnije pitanje.
– To može odmah da se uradi, već je pitanje kako to realizovati, da niko ne bude oštećen. Pre svega radnici, kojima bi poslodavci odmah smanjili plate, jer bi kraće radili, pa kada se bude povela ozbiljna rasprava na ovu temu od vlade će se tražiti da se donese poseban akt kojim će se utvrditi najniža cena rada – kaže Orbović.
Prema podacima Međunarodne organizacije rada iz ove godine, zakonodavstvo u nekim zemljama omogućava smanjenje radnih sati srazmerno štetnim efektima rada na zdravlje i radne sposobnosti. Ovo je slučaj, na primer, u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji.
Crnogorci rade duže od nas
I dok se kod nas u proseku radi 41 sat nedeljno, duže od nas na poslu ostaju Crnogorci i Makedonci, a manje Mađari, Albanci, Hrvati i Rumuni. Pored toga, u Srbiji čak 8,6 zaposlenih radi duže od 48 sati u nedelji, dok su odmah iza zaposleni u Crnoj Gori sa 8,4 odsto.
Bugarska je pri dnu liste, gde gotovo niko ne radi duže od 48 sati, tačnije 0,8 odsto radnika, dok je u Mađarskoj takvih 4,1 odsto, Makedoniji 3,8, Hrvatskoj 4,4 odsto.
Prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) iz 2014, Meksikanci rade najviše sa 2.250 radnih sati godišnje, zaposleni u Kostariki 2.230, Južnoj Koreji 2.110, Čileu 1.990 i Rusiji 1.980. Nemci na poslu provedu 1.370 radnih sati, a još manje Holanđani, Danci, Francuzi i Belgijanci.